Kontaktirajte nas

ŽIVOT

Novinar koji je postao deo sopstvene priče o migrantima

Objavljeno

on

Foto: DEker

HORGOŠ – Kada novinar krene na teren da izveštava o određenom događaju, prioritet su mu tačna, proverena i jasna informacija, da ispoštuje profesionalne i etičke standarde i ostane distanciran, od priče o kojoj izveštava i njenih aktera. Ovo poslednje često nije bilo lako, barem kada je reč o migrantskoj, izbegličkoj krizi. Ljudi sa Bliskog istoka, koji beže od rata i koji su na tom putu preživeli sve strahote koje rat donosi, često nisu samo glavni akteri novinarskih izveštaja, već postaju njihovi prijatelji, a prijatelji su tu da pomognu u nevolji. Ovo je priča o kolegi Džonu Bosniću, novinaru italijanske televizije Sky TG 24, koji je jednu sirijsku porodicu prebacio do Nemačke.

Kafana u Horgošu – improvizovani press centar

Sa Džonom se prvi put srećem u Horgošu, mestu na samoj granici sa Mađarskom, koji je u jednom periodu bio tačka eskalacije migrantske krize. U to vreme svakodnevno smo bili na tom graničnom prelazu, gde su trajali protesti migranata zbog zatvaranja granice, s vremena na vreme prelazili na mađarsku teritoriju, u Reske, gde je bio prijemni punkt za izbeglice i redovno smo se vraćali u Horgoš. Tamošnja lokalna kafana postala je improvizana redakcija novinara iz celog sveta, tu smo pisali izveštaje, montirali pakete za vesti, razmenjivali informacije.

Toga dana situacija je bila nešto mirnija, sve smo snimili na vreme, nije bilo uobičajenog cajtnota, pa sam u celodnevnom druženju sa Džonom saznala i njegovu drugu stranu njegove, novinarske priče, koja počinje u Beogradu.

“Nećete spavati na klupi, već u mom stanu”

“Poslali su nas u Beorgad, da uradimo priču o kampu kod Železničke stanice. U to vreme sam imao stan u blizini stanice. Snimali smo nekoliko dana, trebali su nam i dnevni i noćni kadrovi, pratili smo njihov život u kampu nekoliko dana, kako bismo što realnije gledaocima preneli sliku o izbegličkom životu. Među hiljada izbeglica, upoznao sam i jednu porodicu iz Sirije. Muž i žena, sa dvoje dece, od pet i deset godina”, priseća se Džon Bosnić.

Kaže da je tih dana kamp bio krcat ljudima, a da je ova porodica toga dana stigla.

“Pitao sam ih – gde ćete spavati večeras? Oni su rekli – ovde nema mesta, spavaćemo na klupi u parku, pa ćemo se posle nekako snaći. Rekao sam im – nećete spavati u parku, spavaćete kod mene”, prepričava Džon kako počelo druženje sa porodicom iz Sirije.

Foto: Džon Bosnić

Bodljikava žica – mađarska dobrodošlica u EU za migrante

Sledećeg jutra bio je organizovan autobuski prevoz za migrante, koji ih je iz Beograda vozio do Kanjiže, pa dalje do Horgoša. Džon Bosnić i kolega snimatelj pratili su autobus i to putovanje, takođe, je bilo deo njegovog novinarskog izveštaja. Pratio ih je i kada su od Horgoša put do mađarske granice nastavili peške, uz prugu.

“Mađari su blokirali granicu i napravili svoju lepu dobrodošlicu u Evropu u vidu tri metra bodljikave žice u visinu i duže cele granice sa Srbijom. Ni ovoj sirijskoj porodici, kao ni većini drugih migranata ta žica nije rpedstavlja ama baš nikakvu prepreku. Posle svega što su preživeli, njihov stav je bio da nikakva ograda ne može da ih spreči da se domognu Evrope. Pronašli su rupe u njoj, provukli se, prelazili preko nekakve vode, kroz šumu i nekako stigli do druge strane. Ne znam kako im je uspelo da ih ne uhvati mađarska policija”, kaže Džon.

“Tamo gde prestaje novinarski zadatak i počinje ljudski”

Za sve to vreme Džon je bio u kontaktu sa ovom porodicom. Javili su mu se i kada su stigli u Budimpeštu, gde je Džon već bio sa svojim snimateljem. Rekli su mu da im je jedina opcija da vozom dalje nastave put, ali da u njega ne smeju ući, jer nemaju pasoš. Biće uhapšeni. Tog trenutka završava se Džonova novinarska priča, čiji su glavni akteri bili ovi Sirijci. Od tog trenutka on više nije bio novinar, već prijatelj glavnih aktera.

“Rekao sam im – vidi, ja auto moram prekosutra da vratim u Beograd. Dovoljno vremena da odvezem do Nemačke. Ulazite u kola i idemo”, prepričava Džon nesvakidašnji radni zadatak.

Glavni adut na koji je računao bio je taj što ima novinarsku legitimaciju i potvrdu da je državljanin Evropske unije – dovoljno razloga da, uz malo sreće, nesmetano pređu dve granice, bez rigoroznih kontrola.

“Vozili smo se do Austrije, gde sam i očekivao da će sve biti u redu i ni najmanje nisam brinuo. Druga priča je bila sa nemačkom granicom. Prošli smo bez ikakvih problema. Onda smo stigli do nemačke granice. Video sam policajce, bilo ih je na desetine, zaustavili su dvoje, troje automobila i kamione, pretresali ih. Prošli smo bez da je iko pogledao u auto. Rekao sam – pa, i nije tako teško! Odvezao sam ih do Minhena”, kaže Bosnić.

Foto: Džon Bosnić

Kaže da nijednog trenutka nije razmišljao šta će se desiti ukoliko ih policija uhvati. Znao je, kaže, da je to što radi jedino ispravno.

“Oni su otišli do Banhofa, glavne vozne stanice i ušli su u voz za Severnu Nemačku, za novi život u Nemačkoj. Sve je rešeno”, zaključuje Bosnić.

 

Reklama

Tag